Baza znanja › Ciljevi

Pismo svom budućem ja jedna je od najstarijih vežbi samospoznaje i najčešće upropašćena. Uobičajena verzija — „dragi ja, nadam se da si srećan” — prijatna je i ne radi baš ništa. A iza toga stoji ozbiljno zapažanje o tome kako se odnosimo prema svojoj budućnosti — i ako ga ugradiš, od pisma nastaje radni alat.

Zašto uopšte radi

Zanimljiv nalaz psiholoških istraživanja jeste da svoje buduće ja ne tretiramo sasvim kao sebe. Kada razmišljamo o svom dalekom budućem ja, moždana aktivnost više podseća na razmišljanje o drugom čoveku nego na razmišljanje o sebi.

Odatle gomila svakodnevnih stvari odmah postaje razumljivija. Zašto je tako lako težak zadatak gurnuti za sledeću nedelju — jer ga neću raditi ja, već on. Zašto je teško štedeti za nešto što će biti za deset godina — jer bih davao novac strancu. I zašto pisanje pisma ipak radi: jer približava tog stranca.

Dakle, pismo nije korisno zato što je lepo, ni zato što motiviše. Korisno je zato što čini konkretnijom i poznatijom onu osobu na koju padaju posledice tvojih današnjih odluka.

Tri greške

Loše pismo nije loše zato što je loše napisano. Loše je zato što se sa njim ne može ništa kada stigne.

1. Predaleko. Pismo „za deset godina” prijatan je žanr, ali ne utiče ni na šta. Ako je primalac toliko dalek da nema veze ni sa jednom današnjom odlukom, onda će pismo biti uspomena, a ne alat.
2. U njemu su samo osećanja. „Nadam se da si srećan i da si našao ono što si tražio.” To bi se moglo napisati bilo kome. Radi ono pismo koje niko osim tebe ne bi mogao da napiše — jer govori o konkretnim situacijama.
3. Nema datum odgovora. Ako nije odlučeno kada ćeš ga pročitati, onda ga verovatno nikada nećeš, ili slučajno. Datum nije administracija: on od pisma pravi sastanak.

Pet elemenata zbog kojih postaje alat

Ne mora biti dugo. Dobro pismo staje na jednu stranicu i sadrži pet stvari — ovim redom.

1. Gde sam sada, tačno. Ne raspoloženje, već činjenice: čime se bavim, koji mi je najveći teret, šta mi se uveče vrti po glavi. To je najvažniji deo, jer ćeš to za pola godine najviše zaboraviti — i po tome ćeš moći da izmeriš da li se nešto promenilo.
2. Šta bih voleo da tada bude istina. Jedna ili dve stvari, konkretno. Ne „biću srećniji”, već nešto o čemu se može presuditi da li se desilo.
3. Čega se plašim da će stati na put. To je element koji gotovo svi preskaču, i od njega pismo postaje iskreno. Nije proročanstvo — pre je zabeleška o tome šta si predvideo.
4. Šta mu obećavam. Jedna rečenica koja nije rezultat, već ponašanje. „Jednom nedeljno sednem na dvadeset minuta” — to se može ispuniti. „Biću uspešan” — to ne.
5. Jedno pitanje njemu. Zatvori pitanjem na koje će on odgovoriti. To od pisma pravi dijalog, i zbog toga će vredeti odgovoriti.

Obrnuto pismo

Postoji verzija koja mnogima daje više od originalne, a poznaje je znatno manje ljudi: ne pišeš ti svom budućem ja, već ono piše tebi. Iz vremena pola godine kasnije, u sadašnjem vremenu, o tome kako je proteklo tih pola godine.

Posle prve dve rečenice biće čudno, pa ide iznenađujuće brzo — i obično iz toga izađe nešto što u pismu pisanom „unapred” nikada. Objašnjenje je jednostavno: kada gledaš unazad iz budućnosti, važne i nebitne stvari se same sređuju. Sa distance od pola godine sam od sebe nećeš napisati da si „odgovorio na mnogo mejlova”.

Dobro obrnuto pismo govori o tome šta se promenilo i zahvaljujući čemu. I često je baš ta rečenica najkorisnija u svemu: „preokrenulo je to što…” — jer je u njoj ono što bi danas trebalo da počneš.

Šta se dešava kada stigne

Prava vrednost pisma nije u pisanju, već pada pola godine kasnije — i tamo se obično dešavaju tri stvari. Vredi se pripremiti na sve tri, jer na prvu većina reaguje loše.

Prvo: neprijatno je. Tvoje sopstvene rečenice od pre pola godine često deluju naivno ili patetično. To ne znači da si loše pisao — znači da si se promenio. Ko ga tada odloži i ne pročita do kraja, baca upravo dokaz.

Drugo: nešto se nije ostvarilo, a više te i ne zanima. To nije neuspeh. Bila je to odluka tebe od pre pola godine, sadašnji odlučuje drugačije — i baš to si hteo da saznaš. Dopiši u jednoj rečenici šta je stupilo na to mesto.

Treće: desilo se baš ono čega si se plašio. To je najvredniji red u pismu, jer se ispostavlja da si znao. Nije te snašlo slučajno — predvideo si, samo nisi ništa preduzeo. U sledeće pismo to već vredi upisati kao delanje, a ne kao strah.

Ako ne znaš šta da napišeš

Najčešća prepreka nije vreme, već prazan list: sedneš i ispostavi se da nemaš šta da kažeš sopstvenoj budućnosti. To nije strašno i ne znači da nema šta da se piše — samo da si počeo sa pogrešnog mesta. Tri ulaza koji uvek rade.

1. Počni od nerviranja. Šta te je u proteklom mesecu najčešće nerviralo? Napiši mu to i dodaj: „nadam se da si ovo već rešio, a ako nisi, onda sada stvarno”. Iritacija je pouzdaniji kompas od želje — jer je tu i onda kada ne misliš na nju.
2. Počni od konkretnog dana. Napiši kako ti je protekao juče, sat po sat, u tri rečenice. Zatim dodaj: „voleo bih da za pola godine ovaj deo izgleda drugačije”. Običan dan je konkretniji od bilo kog cilja.
3. Počni od onoga što nikome ne govoriš. Jedna rečenica koja je istinita i koju nemaš običaj da izgovoriš. To je najteži ulaz i najkorisniji — jer je pismo jedini žanr u kojem se primalac neće uvrediti.

Ako te nijedan ne pokrene, postoji četvrti: napiši zašto ne umeš da pišeš. „Ne znam šta hoću” — to je punopravna prva rečenica, i za pola godine biće upravo najzanimljiviji red u pismu.

Kada da ne pišeš takvo pismo

U dve situacije više šteti nego što koristi, i bolje je to znati unapred.

Ako ti je baš sada veoma loše. Usred teškog perioda pismo budućnosti lako pređe u to da zapišeš koliko ne veruješ da će se išta promeniti — a za pola godine baš to čitaš. Tada planiranje sledeće nedelje vredi više od sledećih pola godine.

Ako si pred odlukom. Pismo fiksira pravac i pola godine te na njega podseća. To je dobro tačno onda kada je pravac poznat, a pitanje je istrajnost — i loše tačno onda kada mogućnosti još treba držati otvorenima. Tada je prvo na redu pitanje želja, cilj ili plan.

Kako to raditi u Mirrifyju

U Mirrifyju pismo tvom budućem ja ima svoje mesto, pa od njega neće nastati izgubljen fajl među beleškama — a čuva se i datum otvaranja, to jest pismo zaista postaje sastanak, a ne slučajno otkriće.

Razlika u odnosu na svesku je ono što je važno posle pola godine: pored pisma stoji i ono što se u međuvremenu dešavalo. Deo „gde sam sada” nećeš morati iz sećanja da porediš sa svojim današnjim stanjem, jer su međumeseci zapisani.

Šta ne daje: pismo moraš da napišeš sam, i iskreno. Pola sata, i to je ona vrsta pola sata čiju vrednost vidiš tek posle pola godine — zato ga je tako lako odlagati.

Prvo pismo — večeras, za dvadeset minuta

Ne treba se pripremati. To je sve, i slobodno neka bude rukom.

1. 0–3 minuta: napiši na vrh lista datum i to kada ćeš ga pročitati. Šest meseci.
2. 3–10 minuta: gde sam sada — činjenice, ne raspoloženje. To je najduži deo, a kasnije najvredniji.
3. 10–15 minuta: šta bih voleo da tada bude istina (jedna-dve stvari), i čega se plašim da će stati na put.
4. 15–18 minuta: jedno obećanje koje je ponašanje, a ne rezultat. I jedno pitanje njemu.
5. 18–20 minuta: upiši u kalendar dan otvaranja. Bez toga pismo nije sastanak, već samo papir.

A ako se posle pola godine ispostavi da se od toga gotovo ništa nije ostvarilo? I dalje o sebi znaš više od onih koji ga nisu napisali — jer je kod tebe barem zapisano šta si tada mislio. Samospoznaja je najvećim delom to: imati sa čim da uporediš.

Česta pitanja

Zašto pismo budućem ja radi?

Zato što o svom dalekom budućem ja delom razmišljamo kao o drugom čoveku — zato je tako lako na njega gurati teške stvari. Pismo tog stranca približava: čini konkretnijom i poznatijom onu osobu na koju padaju posledice tvojih današnjih odluka.

Na koliko daleko da ga napišem?

Šest meseci je dobra podrazumevana vrednost: dovoljno daleko da se zaista nešto promeni, i dovoljno blizu da tvoje današnje odluke imaju veze s tim. Pismo na deset godina je prijatan žanr, ali ne utiče ni na šta — ako je primalac predalek, pismo će biti uspomena, a ne alat.

Šta da napišem u njemu?

Pet stvari, ovim redom: gde sam sada (činjenice, ne raspoloženje), šta bih voleo da tada bude istina, čega se plašim da će stati na put, šta mu obećavam (ponašanje, ne rezultat), i pitanje na koje će on odgovoriti. Jedna stranica je dovoljna.

Šta je obrnuto pismo?

To je kada ne pišeš ti svom budućem ja, već ono piše tebi — iz vremena pola godine kasnije, u sadašnjem vremenu, o tome kako je proteklo tih pola godine. Mnogima daje više, jer se gledanjem unazad iz budućnosti važne i nebitne stvari same sređuju.

Šta ako je posle pola godine neprijatno čitati?

Ta neprijatnost je dokaz da si se promenio — a ne da si loše pisao. Ko ga tada odloži i ne pročita do kraja, baca upravo ono zbog čega je sve to i radio. Pročitaj do kraja i napiši ispod tri rečenice o tome šta je ispalo drugačije.

Šta ako se ništa nije ostvarilo?

I dalje o sebi znaš više nego da ga nisi ni napisao, jer je zapisano šta si tada mislio. Ako te nešto više ne zanima, to nije neuspeh: ti od pre pola godine si tako odlučio, sadašnji odlučuje drugačije — dopiši u jednoj rečenici šta je stupilo na to mesto.

Kada je bolje da ne pišem takvo pismo?

U dve situacije. Ako ti je baš veoma loše, jer ćeš lako zapisati da ne veruješ da će se išta promeniti — a za pola godine baš to čitaš. I ako si pred odlukom, jer pismo fiksira pravac, dok bi mogućnosti još trebalo držati otvorenima.