Baza znanja › Samospoznaja

Onome ko tuguje obično kažu dve stvari: da prolazi kroz pet faza i da s vremenom mora da pusti. Obe su izrečene u dobroj nameri, i obe navode na pogrešan trag. Tuga ne napreduje redom, nego dolazi u talasima, a prema današnjim istraživanjima žalovanja cilj nije da pustiš onoga koga si izgubio — nego da mu nađeš novo mesto u svom životu. Ovaj tekst ne požuruje tugu i ne govori ti kako bi trebalo da se osećaš. Daje ono što u prvoj godini može da bude oslonac.

Pet faza, i zašto imaš osećaj da „pogrešno tuguješ“

Niz poricanje–bes–pregovaranje–depresija–prihvatanje opisala je Elisabeth Kübler-Ross 1969. godine — prvobitno o umirućim pacijentima, a ne o njihovim bližnjima. Kasnije je i sama autorka naglašavala da nije reč o stepenicama koje treba preći redom. Lista se ipak raširila kao da je red vožnje.

To ima jednu surovu nuspojavu: ko to ne proživljava ovim redom, misli da pogrešno tuguje. Ko se u drugom mesecu od srca nasmeje, oseća krivicu. Ko posle pola godine zajeca u prodavnici zbog poznatog mirisa, misli da je nazadovao. Ni jedno ni drugo nije tačno.

Model talasa: tugovati i živeti — naizmenično

Jedan od najcitiranijih modela današnjih istraživanja žalovanja (takozvani model dvostrukog procesa Margaret Stroebe i Henka Schuta, 1999) ne opisuje faze, nego kretanje tamo-amo. Onaj ko tuguje kreće se između dva pravca:

• Ka gubitku: plač, sećanje, fotografije, praznina, ono „zašto“. To je tuga kakvu zamišljamo.
• Ka životu: papirologija, posao, deca, nove uloge — i odmor od tuge. Jedan film, jedna šetnja, jedan smeh.

Suština modela je da je oboje potrebno, i da je zdravo tugovanje upravo to kretanje tamo-amo. Ko se okreće samo ka gubitku, potone u njemu; ko samo ka životu, potiskuje ga. Zato nije izdaja ako na jedno popodne zaboraviš na njega — to je predah posle kog ponovo možeš da izdržiš.

Iz toga proizlazi i praksa: ne moraš da tuguješ ceo dan, i ne moraš ceo dan da „budeš dobro“. Mnogima pomaže da gubitak ima svoje vreme — petnaestak minuta uveče kada je dozvoljeno misliti na njega, pisati o njemu, plakati —, a da ostatak dana ne bude o tome.

Prvi dani i nedelje

U prvim nedeljama većina ljudi ne tuguje, nego funkcioniše: sahrana, papiri, rodbina, telefonski pozivi. Mnogi se tek u tišini posle sahrane suoče sa onim što se desilo — a to je upravo trenutak kada se okolina već vraća svom životu.

Za ovaj period namerno ima malo saveta, jer malo toga i stane u njega:

1. Prvo telo. San, hrana, voda. Tuga je i telesno stanje: iscrpljenost, stezanje u grudima, mučnina, zaboravnost. To nisu znaci slabosti.
2. Jedna osoba koja je tu bez pitanja. Ne mora da zna šta da kaže. Dovoljno je da donese ručak i sedi s tobom.
3. Velike odluke ne sada. Selidba, razdeljivanje stvari, promena posla — ako je ikako moguće, neka sačeka nekoliko meseci. Ono što odlučiš u prvim nedeljama šoka kasnije često boli.
4. Reci šta ti treba. Okolina uglavnom želi da pomogne, samo ne zna kako. „Pozovi me u nedelju uveče“ vredi više nego „javi se ako ti nešto zatreba“.

Veza koja ostaje

Prema starijem shvatanju tugovanja, cilj tuge je odvajanje: „moraš da pustiš“. Od devedesetih godina istraživanja žalovanja (pojam „kontinuiranih veza“ Dennisa Klassa i saradnika, 1996) uočavaju nešto drugo: većina ljudi ne preseca vezu sa onim koga je izgubila — nego je preobražava.

To se javlja u mnogo oblika, i svi su normalni: razgovaraš s njim na groblju ili u kolima. Pitaš se šta bi on rekao. Kuvaš po njegovom receptu. Nosiš njegov džemper. Pišeš mu. To nisu znaci da „nisi prihvatio“, nego način da se veza nastavi u novom obliku.

Vežba koja mnogima pomaže: pismo njemu ili njoj. Ne oproštajno pismo — nego sasvim obično pismo u kom pričaš šta ti se desilo ove nedelje, šta bi rado video, šta bi ga pitao. Neko piše svake nedelje, neko jednom godišnje, na rođendan. Ako je među vama ostalo nešto nerazrešeno, neka povreda ili neizgovorena rečenica, pismo daje mesto i tome — o tome govori naš tekst o opraštanju, zajedno sa opraštanjem sebi.

Prva godina: prekretnice

Prvu godinu tugovanja mnogi zovu godinom „prvog puta za sve“: prvi Božić bez njega, njegov prvi rođendan, prvo letovanje, prva godišnjica. Ti dani često teže padnu nego sama nedelja posle smrti — delom i zato što okolina više ne računa na to da će biti teško.

Ono što pomaže je iznenađujuće praktično: pripremiti se za te dane unapred. Ne zato da ne bi bolelo, nego da te ne bi zateklo. Nekoliko pitanja koja vredi promisliti nedelju-dve ranije:

• Šta bih želeo da radim tog dana — a šta nikako?
• S kim bih želeo da budem? Da li ću mu javiti unapred?
• Postoji li nešto čime bih ga se setio — sveća, šetnja do njegovog omiljenog mesta, jelo koje je voleo?
• Koji je moj izlaz za nuždu ako se usput pokaže da ne mogu da izdržim? (Mogu li da odem kući ranije? Kome mogu da se javim?)

I još nešto: dani pred teške dane često su gori od samog dana. I iščekivanje je tuga. Ako znaš da dolazi, manje te uplaši.

Dnevnik tugovanja — šta da pišeš kad ne znaš šta da pišeš

Pisanje u tuzi ne služi tome da je „obradiš“ — nego da postoji mesto gde da odložiš ono što nikome ne možeš da kažeš. Istraživanja ekspresivnog pisanja pokazuju skroman, ali stvaran efekat u obradi teških iskustava; kada je reč o tuzi, za njega više govori iskustvo nego merenja. Ne moraš da pišeš lepo, ne moraš dugo. Nekoliko pitanja od kojih možeš da kreneš kad je stranica prazna:

1. Kada mi je danas najviše nedostajao? Jedan konkretan trenutak — ne ceo dan.
2. Šta bih mu sada rekao, da je ovde na pet minuta?
3. Jedno sećanje koje mi je danas palo na pamet — detaljno: gde smo bili, šta je nosio, šta je rekao.
4. Šta sam naučio od njega i koristim i danas?
5. Šta je danas bilo lakše nego pre mesec dana? Ovo pitanje nije o zaboravu, nego o tome da primetiš drugu stranu kretanja tamo-amo.

Za godinu dana ovi redovi imaće dvostruku vrednost. S jedne strane, to su sećanja koja bi inače izbledela — njegove rečenice, navike, njegov miris. S druge strane, iz njih se vidi kako se tuga menjala: da se talasi proređuju, čak i ako poneki veći još dođe. Za mnoge je taj zapis jedini dokaz da se nešto pomera, kada iznutra izgleda da sve stoji.

Kada je tuga teška na drugačiji način

Nije svaka tuga ista, i postoje gubici prema kojima se okolina teže postavlja. Kod njih je još važnije da postoji bar jedno mesto gde se to može izgovoriti:

• Iznenadna smrt — nesreća, srčani udar, samoubistvo. Ovde šok traje duže, a pitanje „šta bi bilo da…“ često se vraća godinama.
• Smrt posle duge bolesti — ovde je tugovanje često počelo mnogo ranije, a posle smrti može da dođe i olakšanje. To nije nedostatak ljubavi: to je kraj patnje, i njegove i tvoje.
• Protivrečan odnos — roditelj koji te je povređivao, bivši partner. Ovde je tuga i za odnosom koji nikada nije postojao, i meša se sa ljutnjom.
• „Nevidljiv“ gubitak — spontani pobačaj, kućni ljubimac, prijatelj za koga okolina nije znala koliko ti je bio blizak. I ako ga okolina ne priznaje, tvoja tuga je stvarna.

I jedno od najbolnijih iskustava: okolina se posle šest do osam nedelja obično ponaša kao da je tuzi došao kraj. Ako imaš osećaj da su svi krenuli dalje, samo ti nisi — to nije o tebi, nego o tome da se spolja ne vidi ono što nosiš. Tada vredi reći jednoj ili dvojici ljudi: „još uvek mi je teško, i prijalo bi mi kad bi me ponekad pitao kako sam.“ Naš tekst o usamljenosti govori i o tome kako da tražiš a da se ne osećaš kao teret.

Kada potražiti pomoć

Tuga nije bolest, i većina ljudi kroz nju prođe uz podršku svoje okoline. Postoji, međutim, stanje koje međunarodne klasifikacije (ICD-11 i DSM-5-TR) danas opisuju posebno: produženo žalovanje, kada ni posle više meseci ništa ne popušta i gubitak oduzima svakodnevno funkcionisanje. Da li je to slučaj, može da proceni stručnjak — a ne jedan tekst. Vredi potražiti pomoć ako bilo šta od sledećeg traje mesecima:

• ako praznina ispunjava svaki dan i ništa ne popušta;
• ako ne možeš da poveruješ ili prihvatiš da je umro, i to se ne menja;
• ako ti ništa ne pričinjava radost i ne možeš da zamisliš budućnost;
• ako izbegavaš sve što te podseća na njega — ili se, naprotiv, ni sa čim drugim ne možeš baviti;
• ako su alkohol, lekovi ili posao postali jedino što te nosi kroz dan.

Na mnogim mestima postoje grupe podrške za ožalošćene i savetnici za žalovanje — mnogima je najveće olakšanje to što mogu da razgovaraju sa ljudima kojima ništa ne moraju da objašnjavaju. I ono što ne može da čeka: ako dođeš do toga da ne želiš da živiš, ili želiš da odeš za njim, odmah potraži pomoć: lokalna linija za psihološku pomoć u krizi, broj hitne službe ili osoba koju možeš da pozoveš. To je ispred svega.

Gde pomaže sistem

Jedan od najtežih delova tuge je to što se iznutra ne vidi kretanje. Svaki dan izgleda isto, a loši dani sve prefarbaju: posle jednog teškog utorka ceo mesec izgleda beznadežno. Zato pomaže kada su dani zapisani, sa datumom i jednom rečju o tome kakav je dan bio.

U Mirrifyju je to jedan ili dva reda dnevno i oznaka raspoloženja. Za godinu dana praćenje raspoloženja pokazuje ono što se iznutra nije moglo videti: da su se teški dani proredili, da je pred prekretnicama uvek bilo dublje, i kada je došla prva nedelja u kojoj nije svaki dan bio težak. AI mentor radi iz tvojih sopstvenih reči i pokazuje obrasce — ne govori ti kako bi trebalo da tuguješ.

Šta ne radi: nije terapija, nije savetovanje za žalovanje i ne zamenjuje čoveka. Tvoji zapisani redovi su tvoji — sistem samo obezbeđuje da za godinu dana imaš šta da pročitaš, i da sećanja na njega ne izblede.

Jedna rečenica koju vredi poneti

Ako iz svega poneseš samo jednu stvar, neka bude ova: tuga nije zadatak koji treba završiti, nego jedan oblik ljubavi kome sada treba da nađeš novo mesto.

A ako sada možeš da uradiš samo jednu stvar: zapiši jedno sećanje na njega — detaljno, onako kako ti dolazi. Ništa više nije potrebno. To je prvi red.

Česta pitanja

Koje su faze tugovanja?

Najpoznatiji niz — poricanje, bes, pregovaranje, depresija, prihvatanje — potiče od Elisabeth Kübler-Ross (1969) i prvobitno se odnosio na umiruće pacijente, a ne na njihove bližnje. To nije redosled, i ne moraš da proživiš svaku fazu. Današnja istraživanja žalovanja pre govore o kretanju tamo-amo: onaj ko tuguje kreće se između gubitka i svakodnevnog života, i oba pravca su potrebna. Ako ti faze pomažu da imenuješ ono što osećaš, koristi ih kao rečnik; ako zbog njih imaš osećaj da kasniš, ostavi ih po strani.

Koliko traje tuga?

Nema rok, i tuga se ne „završava“ onako kako se završava bolest. Prva godina je često najteža zbog prekretnica (prvi praznici, godišnjice bez njega); posle toga talasi se obično proređuju, ali poneki veći može da dođe i godinama kasnije — to je normalno. Ako, međutim, ni posle više meseci ništa ne popušta i gubitak ti oduzima svakodnevno funkcionisanje, vredi razgovarati sa stručnjakom.

Da li je normalno što razgovaram s njim?

Jeste. Istraživanja žalovanja od devedesetih godina opisuju „kontinuirane veze“: većina ljudi ne preseca vezu sa onim koga je izgubila, nego je preobražava. Razgovarati s njim, pitati se šta bi on rekao, kuvati po njegovom receptu, pisati mu pismo — to nisu znaci da nisi prihvatio, nego načini da se veza nastavi u novom obliku.

Zašto osećam krivicu kada mi je dobro?

Zato što su mnogi naučili da je tuga neprekidna tuga i ništa više. Prema današnjim modelima, zdravo tugovanje je kretanje tamo-amo: okretanje ka gubitku i ka životu se smenjuju, a odmor od tuge — jedan smeh, jedan film, jedan dobar dan — njen je deo, a ne izdaja. Upravo ti predasi daju snagu da se posle ponovo suočiš sa prazninom.

Šta da pišem u dnevnik tugovanja?

Ne moraš lepo ni dugo. Nekoliko pitanja kad je stranica prazna: kada mi je danas najviše nedostajao (jedan konkretan trenutak)? Šta bih mu rekao da je ovde na pet minuta? Jedno sećanje koje mi je danas palo na pamet, detaljno. Šta sam naučio od njega i koristim i danas? I šta je danas bilo lakše nego pre mesec dana? Za godinu dana ovi redovi biće i sećanja i dokaz da se nešto pomera.

Kako da se pripremim za prvu godišnjicu ili praznik?

Nedelju-dve ranije promisli: šta bi želeo da radiš tog dana, a šta nikako? S kim bi želeo da budeš, i da li ćeš mu javiti unapred? Postoji li nešto čime bi ga se setio? I koji je tvoj izlaz za nuždu ako se pokaže da ne možeš da izdržiš? Dani pred taj dan često su teži od samog dana — i to je deo tuge, a ako znaš da dolazi, manje te uplaši.

Kada da se obratim stručnjaku?

Ako ti praznina mesecima ispunjava svaki dan i ne popušta; ako ne možeš da poveruješ da je umro; ako ti ništa ne pričinjava radost i ne vidiš budućnost; ako izbegavaš sve što te podseća na njega ili se ni sa čim drugim ne možeš baviti; ili ako su alkohol, lekovi ili posao postali jedini oslonac. Produženo žalovanje je danas posebno opisano stanje i dobro se može lečiti. A ako dođeš do toga da ne želiš da živiš, odmah potraži pomoć.